Петровдан. Петровданско сунце.  Петровданске ватре.  Мирис сирове, тек огуљене трешњине коре. Мирис лиле која гори.  Прамење ватре које раплиће мрак летње ноћи.

lile i vatra

Дечији гласови: ,,Лиле! Лиле! Догодине биле!", како се у мом крају радосно довикује, или: ,,Куда лиле ходиле, туда краве водиле", како се то У другим деловима западне Србије викало кроз ноћ – објава су празника који је данас можда и најрадоснији дечији празник!

У Мачви не светле телефони уочи Петровдана. Деца држе лиле.

Трче. Играју. Певају. Играју се.

Тако су их стари учили!

Од својих предака сам чула да су их пред Петровдан правила деца, такмичећи се ко ће их имати више. Обично се секао мачковац или се на лескин штап стављала сувa кора дивље трешње.

Генерацију касније, оних деведестих, по селима у Мачви, лиле су обично припремали очеви и деде. Најбољи деда или отац је био онај који је свом детету направио највише, најлепше, највеће.

Двехиљадитих и лиле могу да се купе

 

Деца на неки начин препознају колико је важно осветлити ноћ пред Петровдан.

 

Обичај паљења ватре и лила потиче из претхришћанског времена када су наши преци били многобошци и веровали су да овим обичајем одбијају зло. Христијанизацијом нестаје апотропејски карактер овог обичаја и он добија искључиво забавни карактер.

Васпитавали су нас тако да разумемо да нас Господ, свеци и анђели чувају од зла, али смо знали, да и петровданском ватром и лилама терамо то зло од наших кућа и села у којима смо одгајени. Зло се терало окупљањем и слогом одраслих, разузданим трчањем кроз село са запаљеном лилом, гласним смејањем, викањем, игром…

Зло се терало радошћу.

Мачвани чувају традицију. Васпитавају своје потомке знајући да су они ватра која растерује зло. Знају да, чувајући и васпитавајући, чувају светлост која рашчињава мрак, а тиме чувају радост.

У Мачванском Белотићу је прави дечији празник – традиционални дечији крос, деца у традиционалним народним ношњама у колу, запаљене лиле у дечијим рукама. Старији се окупе у слози. Млади се радују такмичењу и игри.

Празник је – дан празан од свега што је свакодневно. 

 

мачвани знају да одолевају себично свим новим трендовима и налазе добре начине да сачувају традицију, детињство (онакво какво би требало да буде), радост – идентитет у времену у ком се укида јасан појам вредности.

Да бисмо све то чували како треба, ево две препоруке за читање.

Већ се приближаваше Петровдан. Сваки дан ишчекивасмо Марину поруку за кола. Али дође и Петровдан, а писма од ње нема. Једно вече, трећи дан по Петрову дне, враћају се људи с рада, па стоје пред судницом и говоре нешто о пушницама. Ја сам био с Радојом Николићем у лову, и кад се вратисмо, умијешасмо се и ми у народ. Већ се хвата мрак. У даљини опазисмо нека кола. Кмет погледа на ону страну, зачкиљи очима и труди се да дозна ко је. Уједанпут пљесну рукама: - Мара! - Мара! - гракнусмо ми, а ћата, што боље може, попу на муштулук. Радоје опали из двоцијевке. Поп гологлав потрча пред кола која се уставише, раширио руке и рида, вјетрић му се игра бијелом брадом и с оно мало длака на глави. Мара бјеше сама у зачељу. Брзо устаде, лијевом руком покупи хаљине, десном смаче шешир с главе, дохвати се за лотре и лако скочи на земљу. Поп је ухвати објема рукама за главу, па је љуби у чело, а нама иду сузе.
,,Школска икона"
Лаза К. Лазаревић
Негдје пред Петровдан, када је сунце високо дрхтало на небу, обасјавајући освјежавном блиставошћу све под собом и около себе, бануше неки страњски људи пред кућу Станка Босанчића.
,,Вуков гај"
Петар Кочић