Чувај традицију – Ивандан

У ивањданске венчиће је, осим ивањског цвећа, плетено и друго (сламно) цвеће које је цветало почетком лета. Често би у венчић била уплетена и главица белог лука, која је требало да заштити кућу и укућане од злих сила и невоља (као и од грома), а сматрало се и
да је тај лук из венчића лековит. Било је пожељно да ивањдански венчић буде и естетски леп, па су посебно биле цењене жене које су умеле да исплету најлепше венчиће. Венчић је постављан на улична улазна врата или капију куће (ређе на кућни зид, између два прозора), а на салашу је вешан на улазна дворишна врата салашког окопа, обично начињена од багремових или дудових цепаних трупаца (венчићи, или барем стручци ивањског цвећа, стављани су понегде и на све остале зграде и сточне стаје у кућном или салашком дворишту). Ивањдански венчићи ношени су и на гробља (вечне куће), где су вешани о крстове или споменике предака и преминулих укућана.

Сматрало се да венчићи исплетени од ивањског цвећа имају лековиту моћ, па су кроз венчић провлачена кржљава деца да би боље напредовала, а соком од ивањског цвећа лечене су посекотине и напајале су се метиљаве овце. Болесници су се купали у води у коју би претходно био потопљен ивањдански венчић, који је кориштен и у љубавној магији (девојке би бацале венчић на кров куће, па ако венчић не падне са крова био је то знак да ће се те јесени удати, а ако падне доле, да неће).